Programiranje nije bauk
Neretko se dešava da odluku o izboru fakulteta donosimo na osnovu želja, ličnih afiniteta, onoga “što bismo voleli da budemo kad porastemo”. Te želje formiramo u srednjoj, a nekad čak i u osnovnoj školi. Tada, razmišljajući o svom idealnom zanimanju vodimo se nekim trenutnim motivima poput: želje za većim znanjem u određenoj oblasti koja nam se dopada, željom da nastavimo porodični biznis, željom da svojom strukom postanemo prestižni u društvu, popularni u kraju, bogati ali ujedno i kul. Dešava se često da nas sve ovo odvede na neku stranu zbog koje se u jednom momentu iznenada nađemo na tržištu kao “burek u svemiru”; ono što smo učili ne traži se, ono što su obećavali – nema, ono što znaš i umeš irelevantno je. I tada je vreme za odluku: depresija ili prekvalifikacija? Izbor je, verovali ili ne, vrlo lak.
Moler nam je diplomirani filozof
Ovo je zapravo istinita priča. Dok smo pijuckali kafu sa molerom koji je tek završio krečenje stana i polako se upoznavali, rekao nam je da je po struci diplomirani filozof. Niko nije bio iznenađen. Ne iz razloga što je filozofiju lako I beskorisno završiti (naprotiv!) već što smo apsolutno svi svesni nemilosrdnosti tržišta, političkog poretka, sistema vrednosti i svega što nam brzina življenja, savladavanje informacija, vrednovanja rada i prometa novca donosi. Prosto nije potrebno niti popularno.
Televizor, koncert, patike, igračke i pokloni za rođake. Sve istog meseca? Uh.
U redu su naše plate. Ono, prosek. Uspemo pa se pokrpimo. Ali, iskoči li jedna stvar u mesecu van redovnog plana uvozimo vanredne mere: Ili se nečeg odričemo, ili pomeramo planove za neka bolja vremena. Zar ne bi bilo bolje da zarađujemo mnogo više? Naravno, ko ne bi? A šta ako vam kažemo da je zaista moguće? I nije stvar sreće, stvar je odluke. I to vrlo jednostavne.
Kako da znam da će mi se to isplatiti?
Programeri su preko potrebni Srbiji. I nema programera koji je nezaposlen. Svakodnevno se otvara veliki broj radnih mesta i kompanije jedva čekaju da zaposle vredne i posvećene ljude koji zaista žele da rade. To svi već jako dobro znamo. Taj rad se kao što je dobro poznato, plaća više nego bilo koji drugi u našoj zemlji.
Da li ja to mogu? Da li ja imam dovoljno predznanja? Da li sam dovoljno sposoban za to?
Da li si znao da čak polovina programera u Srbiji nema fakultetsko obrazovanje? I hajde da sumiramo sve i stavimo u lonac svega par sastojaka: Samopouzdanje, doslednost, osnovno znanje engleskog jezika. Samo to? Samo to. Krčkaš nekih 8 meseci. Ako pristupiš programu koji je unapred osmišljen na taj način da za određeno vreme pređe i savlada sve ono što te već sutradan može poslati direktno na freelance programersku stolicu ili u neku kompaniju, razloga za brigu nema. Znam na šta sad misliš, i reći ću ti iskreno: nisi zakasnio.
Pogrešan izbor – izgubljeno vreme?
Nije kasno da započneš karijeru iznova. Da li je vreme izgubljeno? Zavisi od lične percepcije ali da li ga ima još uvek? Naravno. Za prave odluke nikad nije kasno. Čak, vreme da započneš ozbiljan rad na svojoj budućnosti je pravo upravo u onom momentu kada kreneš da razmišljaš o tome. Baviš se analizom I pronalaženje uzroka problema zbog kojeg danas radiš posao koje je lose plaćen ili ne možeš da ga nađeš? Hajde da to vreme koje trošimo na uzroke preusmerimo na nešto produktivno: Da li je bitno da li su roditelji krivi, ili si stvarno mnogo želeo da se baviš nekonkurentnim zanimanjem ili te je pokosila informatička era? Započni promenu, pre ćeš ostvariti ono čemu težiš.
Programiranje nije bauk. Garantujemo.
