Upoznajte našu polaznicu sa kursa Grafički dizajn
Prethodno održani kurs Grafički dizajn bio je organizovan online zbog proglašenog vanrednog stanja izazvanog Korona virusom. Iako su svi bili u svojim domovima, atmosfera na samom kursu je bila na najvišem nivou. Uz puno dobrih primera i uputstava predavača i kvalitetnog rada samih polaznica, kurs je završen sa odličnim ocenama. Ali, ovog puta bismo želeli da vam predstavimo jednu od naših polaznica, veoma talentovanu i kreativnu Dijanu Tošić, zato smo i sa njom uradili jedan kratak intervju.
Da li bi nam se ukratko predstavila?
Rođena sam u Čačku, studirala u Kragujevcu ali zbog posla sam se doselila u Novi Sad gde mi se otvorila prilika da radim u struci.
Trenutno radiš kao lektor. Zašto baš grafički dizajn?
Bavim se ispravljanjem pravopisnih, gramatičkih i stilskih grešaka u rukopisu (koji će kasnije postati knjiga), zašto se ne bih bavila i time kako bi, na primer, ta ista knjiga izgledala kao gotov proizvod. Naravno, to je samo jedna od mnogih strana koje nam grafički dizajn pruža – tzv. priprema i prelom teksta.
Da li si pre kursa imala kontakta sa Adobe grafičkim programima?
Pre kursa za grafički dizajn apsolutno nisam imala dodirnih tačaka sa Adobe programima. Znala sam da postoje, ali su me sama imena plašila, da budem iskrena. Već sam odgovorila delimično zašto je me privukao grafički dizajn, ali nakon upoznavanja sa Adobe programima uvidela sam da je dijapazon njihovih mogućnosti izuzetno širok!
Sad kada si završila grafički dizajn kakav je tvoj utisak o ovakvom vidu edukacije?
Moja obuka je išla preko online platforme, te se samim tim razlikovala od sedenja u učionici, što se pokazalo kao izuzetno zanimljivo. Nisam imala obuke takvog tipa, ali bih svakako ponovila isto. Grupa kojoj sam pripadala je bila izuzetno prijatna, predavač strpljiv i odlično obučen da prenese znanje.
Da li već sad vidiš mogućnost primene onog što si naučila na kursu?
Nakon 24 časa od završetka poslednjeg predavanja već sam započela prvi projekat u InDesign-u. U pitanju je bio katalog za prodaju knjiga. Naravno, u toku obuke bavila sam se preradom fotografija koje su podrazumevale čak i ono što na predavanju nismo učile.
Autor: Dijana Tošić
Kakvi su tvoji dalji planovi?
Kako radim u izdavaštvu mislim da ću se još neko vreme zadržati na druženju sa knjigama, s tim što bih im sada posvetila i pažnju sa aspekta dizajna. Svakako sam stvorila ljubav prema grafičkom dizajnu koja će negovanjem možda prerasti u nešto sasvim drugo i veće.
Na kursu smo videli da si veoma talentovana za dizajn, ali to nije tvoj jedni talenat? U čemu se još pronalaziš?
Književnost je moja ljubav od kada sam naučila da čitam i pišem, to me je i odvelo na studije književnosti i jezika, kao i do posla koji danas obavljam. Često pišem kratku prozu i tada se osećam kompletnom. Moje priče su različite tematike, ali se uglavnom vraćam srpskoj srednjovekovnoj istoriji koja je za mene izuzetno zanimljiva, a i smatram da iz nje možemo dosta toga naučiti. Historia est magistra vitae. Naravno, uvek će se naći i one potpuno različite tematike. Uglavnom svoje priče objavljujem na online portalima za književnost, i na svom blogu, ali bih se ipak osvrnula na slavnog Horacija koji nam je poručio: „Ne želi divljenje gomile niti da pišeš za druge”.
Moj blog: http://knjiznikutak.blogspot.com/
Instagram stranica: https://www.instagram.com/knjizevna.nostalgija/
Trenutno objavljenje priče: Ne ruži me majko i Ljubav despine
Kada bi te neko sada pitao „sa čim da se bavi“, „kako da promeni svoj život“… šta bi mu rekla?
Ovde mi je prvo pala na pamet izreka našeg vojvode Živojina Mišića: „Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah taj ide napred”. Upravo je to neka mantra koja nam je potrebna ukoliko osetimo potrebu da nešto promenimo u našoj svakodnevici. Mislim da čovek treba da se bavi onim što zaista voli da radi, što će ga ispunjavati u toku dana bez pritiska i nervoze. Svakako da svaka promena donosi dozu rizika i pitanja: Da li ću se snaći? Da li ću umeti to da radim? Da li je dobro da sad promenim poziv nakon godina (meseci) ustaljenog rada? Ali setimo se opet Mišića: „Nema ’teško’. Neću da čujem tu reč!”
